„Senzorna integracija je neurološki proces koji organizuje senzacije iz sopstvenog tela i iz okoline i čini moguće efikasno koristiti telo unutar okruženja” (Ajres, 1972.) Kada je sve u redu, obrada senzornih informacija dešava se nesvesno, odnosno bez svesnog razmišljanja i napora. Senzorne draži prožimaju naš svakodnevni život. Putem čula dobijamo informacije o fizičkom stanju našeg tela i okoline koja nas okružuje. Svakog trenutka u naš mozak pristiže jako mnogo senzornih informacija. Mozak mora da organizuje sve te draži, on ih locira, svrstava i uređuje.
Senzorne informacije primamo preko 8 senzornih sistema, pet svima dobro poznatih, čulo dodira, vida, sluha, mirisa i ukusa, i manje poznatih vestibularnog (čulo ravnoteže), proprioceptivnog (svesnost opoložaju tela u prostoru) i interoceptivnog sistema (draži iz našeg tela).
Ne postoji savršena senzorna integracija, kao što ne postoji osoba koja nema senzornu integraciju, senzorna integracija čula nije nešto čega ima ili nema. Niko ne organizuje sva čula savršeno. Neki ljudi imaju bolju, neki prosečnu, a neki slabu senzornu integraciju. Svako čulo može biti povišene ili snižene osetljivosti. Svako od nas ima različit, individualni senzorni
profli, ali kada senzorni profil predstavlja prepreku u svakodnevnom funkcionisanju, govorimo o poremećaju
senzorne integracije.
Poremećaj senzorne integracije se javlja kada mozak pogrešno dešifruje senzorne nadražaje iz našeg tela i okoline. Zato dolazi do nesvrsishodnih, dezorganizovanih i neočekivanih ponašanja koja nisu u skladu sa uzrastom ili sa datom situacijom u kojoj se dete nalazi.
Senzorno integracijski problemi se najčešće povezuju sa poremećajem autističkog spektra, a mogu se javiti i kod prevremeno rođene dece, kod dece koja su intrauterino bila izložena lekovima, dece sa cerebralnom paralizom, Daunovim sindromom, različitim odstupanjima u razvoju, ali i kod dece urednog razvoja.
Specifični obrasci senzornog procesuiranja mogu imati više formi, a generalno se dele na tri modela: senzorna hipersenzitivnost, senzorna hiposenzitivnost, senzorno traženje.
Prva kategorija podrazumeva senzornu preteranu responzivnost – hiperreagibilnost, kod koje dete ili osoba doživljava uznemirenost ili pokazuje preterano negativan odgovor na određene senzorne draži koje se smatraju neškodljivim. Smatra se da imaju lošu sposobnost filtriranja informacija i nizak prag podražljivosti, pa zbog toga mogu imati odbijajuće ponašanje, izbegavati draži ili imati reakciju bori se ili
beži.
Druga kategorija je senzorna nedovoljna responzivnost – hiporeagibilnost, kod koje dete ili osoba može izgledati kao da nije svesna draži ili je spora da odgovori na draž za koju se obično očekuje da izazove odgovor. Smatra se da imaju visok prag podražljivosti i da je potrebna veća količina podražaja da bi
dovela do odgovora, zbog toga mogu delovati povučeno, pasivno, letargično.
Treća kategorija je senzorno traženje, kod kojeg dete ili osoba ima neobičnu žudnju/želju ili preokupaciju za određenim senzornim dražima i da je stalno u stanju da želi još, još i još neke draži.
Smatra se da imaju problem sa registracijom, a karakteriše ih neorganizovanost u ponašanju, deluje da ih u aktivnostima motiviše samo potreba za određenom draži.
Kako prepoznati probleme senzornog procesuiranja?
Neki od najčešćih simptoma: deca i odrasli sa poremećajem senzorne integracije upravljaju senzornim unosom na načine koji nisu funkcionalni, što ih ometa u svakodnevnim aktivnostima.
Neka od ponašanja uslovljena senzornim pocesuiranjem:
PREOSETLJIVOST
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa preosetljivošću taktilnog sistema: reaguju odbranom na dodir ili mogućnost dodira, nerado se maze, izbirljiva u materijalima, ne vole novu odeću, smetaju im šavovi, etikete, određeni materijali, čarape ih stežu, nerado se prljaju, nerado se igraju sa peskom, travom,
negativno reaguju na dodire lica (umivanje, mazanje kreme, češljanje, šišanje, pranje zuba), izbirljivi pri jelu, preterano reaguju na bol i često deluju tvrdoglavo i nefleksibilno u pokušaju da izbegnu određene draži.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa preosetljivošću proprioceptivnog sistema: ne kreću se rado, deluju kao bez snage, lako se umaraju, kratke izdržljivosti, često se naslanjaju, oslanjaju na nameštaj, zid, imaju slabo držanje, ne vole da dižu teške predmete i deluju veoma tromo i neelastično.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa preosetljivošću vestibularnog sistema: izbegavaju ili se boje kretanja, preterano emocionalno reaguje na pokrete suprotne gravitaciji, u velikoj nesrazmeri sa mogućnošću pada; mogu i najmanji pokret da dožive kao skok sa krova zgrade, ne žele da se penju i spuštaju niz tobogan, da se ljuljaju na ljuljašci, drže glavu uspravno, posebno pri naginjanju napred ili na stranu, deluju bespomoćni na neravnim površinama (npr. u prirodi), gube ravnotežu pri naginjanju (npr. nad umivaonikom), pri vrtenju gube ravnotežu, premoreni nakon aktivnosti kretanja, vole da budu dole, da leže ili sede na podu, često u obliku slova W (žablje sedenje), čvrsto fiksiraju svoje telo da bi sprečili mogućnost pomeranja i izbegavaju čak i najjednostavnije vežbe.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa preosetljivošću vizuelnog sistema: izbegavaju jako svetlo, pokrivaju oči u osvetljenom prostoru, pogledom prate i primećuju svako kretanje u prostoru, pri čitanju pokrivaju deo strane, lako im pažnju skreću vizuelne draži.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa preosetljivošću auditivnog sistema: zatvaraju uši pri jakim zvukovima, pažnju im izrazito narušavaju auditivni podražaji, nekada im smetaju vrlo specifični zvuci dok druge mogu da tolerišu, radije biraju mirnije i tiše okruženje.
NEOSETLJIVOST
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa neosetljivošću taktilnog sistema: slabo procenjuju lični prostor, ne obraćaju pažnju na druge (često se sudaraju sa njima), stavljaju predmete u usta, glođu olovke i slične predmete, deluje kao da ne osete kada ih neko dodirne, musavi su i ne osete sline, hranu i slično na licu, ostavljaju odeću naopako na telu, ne primećuju da su obučeni pretoplo ili preslabo, deluju da su neosetljivi na bol i usporeno reaguju.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa neosetljivošću proprioceptivnog sistema: koriste previše ili nedovoljno snage u svakodnevnim aktivnostima, uočava se tendencija da se oslanjaju na zid, stolice i slično, deluju da ne raspolažu unutrašnjom mapom tela, nisu sigurni gde im se koji deo tela u datom trenutku nalazi ako ne pogledaju, potreban im je svestan napor da se pokrenu ili da ostanu u mestu, često imaju nizak tonus pa se “fiksiraju” laktovima dok pišu ili drže kolena blizu dok stoje kako bi kompenzovali nizak tonus, mogu da “klize” sa stolice, da se spotiču dok idu uz stepenice ili da padnu kad
potrče, imaju probleme sa aktivnostima fine motorike, manipilacija prstima kod pisanja, zakopčavanja dugmadi, pripremanja sendviča.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa neosetljivošću vestibularnog sistema: ne mogu duže da stoje na jednoj nozi, često jaki pokreti uravnoteživanja, ne primećuju da gube ravnotežu te se dešava da odgovor nije efikasan (kako bi se zaštitili), moguće teškoće u percepciji prostora, često loš mišićni tonus i spor motorni odgovor, mogu da se ljuljaju dugo bez da im se vrti u glavi, ne primećuju kretanje predmeta, teškoće u fiksiranju i praćenju predmeta očima.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa neosetljivošću vizuelnog sistema: čini se da nisu svesni predmeta iz okruženja – sudaraju se sa njima, imaju teškoće da prate očima predmete koji se kreću, mogu se žaliti da su im se oči umorile, često izgube nit dok čitaju ili prepisuju zadatke sa table, mogu pisati sa izraženim nagibom.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa neosetljivošću auditivnog sistema: ne obraćaju pažnju šta se događa u okolini, imaju teškoće da prate instrukcije, ne reaguju kada ih pozovu imenom, stalno proizvode buku koje nisu svesni, uživaju u glasnim zvukovima.
TRAŽENJE
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa traženjem taktilnih draži: žele da dodirnu sve što vide, traže „neuredne“ aktivnosti, traže da ih neko golica, uživaju u vibracijama, trljaju različite teksture po koži, uvijaju kosu prstima, vole ili previše tople ili previše hladne prostorije/materijale, trpaju hranu u usta, ustima ispitaju predmete.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa traženjem proprioceptivnih draži: stalno su u pokretu, jako udaraju nogama dok hodaju, vole da prolaze kroz uske prostore, da nose i prenose teške predmete, rado skaču s nameštaja, često nedistancirani, ne poznaju svoje granice i granice drugih, nespretni, stalno stavljaju nešto u usta, čvrsto vežu pertle ili pojas, vole usku odeću.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa traženjem vestibularnih draži: stalno traže kretanje, traže vestibularne senzacije koje ekstremno dugo koriste, vole da ih neko baca u vazduh, rado skaču i vrte se, često namerno padaju na pod i kotrljaju se, ni nakon intenzivnih vestibularnih senzacija ne vrti im se u glavi.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa traženjem vizuelih draži: vole da gledaju predmete koji se vrte, svetle, uživaju da gledaju u svetlo koje treperi, u sunce, zadivljeni su televizijom, video igrama, mogu biti dugo zainteresovani za samo jedan vizuelni detalj.
Neka od najčešćih ponašanja kod dece sa traženjem auditivnih draži: pojačavaju televiziju ili muziku do nivoa koji je neugodan drugima, jako glasno pričaju, imaju tendenciju da proizvode buku čak i kada rade neki zadatak, uživaju u glasnom okruženju kao što su dvorane, tržni centri.
Da bi prevazišli probleme u senzornom procesuiranju koriste se tri strategije i važno je koristiti ih sve zajedno:
- Direktna intervencija, sprovođenje individualizovanog tretmana (“jedan na jedan”) od strane specijalizovanog praktičara za senzornu integraciju.
- Pomoć roditeljima i odraslima koji brinu o detetu da razumeju njegov senzorni profil, specifične senzorne potrebe i kako to utiče na detetovo ponašanje. Razumevanje zašto se određeno ponašanje javlja je prvi korak u pristupu detetu.
- Modifikovanje okruženja koje odgovara detetovim senzornim potrebama kako bi se izgradilo senzoričko iskustvo.
Dodatna literatura za čitanje:
- Priručnik za senzornu integraciju, Nensi Peske i Lindzi Bil
- Igre za senzornu integraciju, Carol Stock Kranowitz
- Diskusija o autizmu, Bil Nejson
- Zašto skačem, Naoki Higašida
- www.senzorijum.com
Autorka članka: Marija Svilar Radulović, master defektolog
Trenutno je angažovana kao terapeut-defektolog u
Logopedsko-defektološkom centru Buzganović, u Novom Sadu.