Autorka: Vesna Laković van Kempen, pedagog i trener u oblasti svesne pažnje (mindfulness-a). .
Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje je posledica kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. Iako jeste tipična za osobe u pomagačkim profesijama, podložni su joj i viskosenzitivni, kao i mnogi koji su u čestom kontaktu sa drugima doživljeni kao spasioci.
Razlika između saosećajnog zamora i sindroma sagorevanja jeste u izloženosti u traumi i osećaju krivice kada nismo u stanju drugome da pomognemo. Osobe koje pate od sindroma sagorevanja ne moraju biti izložene ovome.
Kada empatišemo sa drugima, mi u stvari na neki način preuzimamo jedan deo njihove patnje, pogotovo ako to radimo na svakodnevnom nivou jer nam je to deo profesije ili brinemo o nekome ko je hronično bolestan, star itd.
Razlika između saosećajnog zamora i sindroma sagorevanja jeste u izloženosti u traumi i osećaju krivice kada nismo u stanju drugome da pomognemo. Osobe koje pate od sindroma sagorevanja ne moraju biti izloženi ovome.
Kada empatišemo sa drugima, mi u stvari na neki način preuzimamo jedan deo njihove patnje, pogotovo ako to radimo na svakodnevnom nivou jer nam je to deo profesije ili brinemo o nekome ko je hronično bolestan, star itd.
Ukoliko se ne bavimo sopstvenim potrebama, odnosno ne naučimo kako da brinemo o sebi dok brinemo o drugima, ne postavimo granice i na vreme ne prepoznamo znakove saosećajnog zamora, to stanje nas može dovesti do ozbiljnih negativnih psiholoških posledica po naše mentalno zdravlje i život.
Šta je empatija, a šta saosećajni zamor?
Kako bi nam bilo jasnije šta je saosećajni zamor, važno je i da razjasnimo šta je empatija. Empatija je sposobnost razumevanja ili osećaja stanja druge osobe iz njihove perspektive, sposobnost da se sebe postavimo u položaj drugog.
Danijel Golman govori o 3 vrste empatije:
- Kognitivna empatija predstavlja našu sposobnost da se postavimo na tuđe mesto i vidimo stvari iz njihove perspektive, bez nužnog bavljenja tuđim emocijama, tako da je to racionalniji proces.
- Emocionalna empatija je kada možemo doslovno osetiti tuđe osećaje kao da smo ih “uhvatili”.
- Saosećajna empatija je kada ne samo da razumemo i osećamo tuđu situaciju i emocije, već smo i spontano spremni da pomognemo ako je potrebno.
Kognitivna empatija se ponekad smatra previše racionalnom, a emocionalna empatija preterano emotivnom, pa saosećajna empatija uspostavlja ravnotežu između njih dve, ali je ipak važno negovati sve tri vrste empatije.
Ljudi koji su u pomagačkim profesijama ili su visokosenzitvni i imaju tendenciju da brinu o ljudima oko sebe često gube ravnotežu između vlastitih i tuđih osećanja, jer im je teško da se distanciraju od drugih. Često, kako bismo pomogli drugima i “spasili svet”, postavljamo sebe, svoja osećanja, misli i potrebe na drugo mesto možda i na štetu vlastitog blagostanja i mentalnog zdravlja. Osobe koje redovno daju prednost tuđim osećanjima iznad vlastitih potreba često pate od anskioznosti, depresije ili saosećajnog zamora.
Koji su okidači za nastanak saosećajnog zamora?
- Karakterne osobine
- Prethodna izloženost traumama (svojim ili tuđim)
- Vaša empatičnost, visokasenzitivnost, emocionalna energija
- Preduga izloženost tuđim traumama bez adektvatne brige o sebi
- Organizacija posla, atomsfera na poslu, zahtevi radnog mesta
A ovo su neki od znakova saosećajnog zamora:
- Tuga
- Izbegavanje rada sa određenim klijentima, na neki način kao da “strepite” od rada sa njima
- Smanjenja sposobnost empatisanja sa problemima drugih, postaje vam svejedno, nemate strpljenja za druge…
- Promena u sistemu vrednosti, razmišljanja, posmatranja stvari, očekivanja
- Smanjenja intimnost u bliskim odnosima, otuđenost
- Telesne tegobe, noćne more
- Uznemirenost, lako planete…
Kako možemo sebi pomoći?
Emocionalna inteligencija zahteva da budete saosećajni prema sebi, te iako ste navikli da dajete podršku i ohrabrenje drugima iz svoje okoline, morate znati da i vama, kao i svima drugima, treba podrška, koliko god vam se činilo da je drugima potrebnija.
Mindfulness- S vremena na vreme se možete zapitati da li ste preplavljeni tuđim osećanjiama, raspoloženjima i problemima. Ako to primetite u razgovoru sa drugima, uvek možete napraviti korak unazad/pauzu dok osluškujete tuđe probleme i promatrajte sebe: „Kako se trenutno osećam?“ • „Šta mi treba u ovom trenutku?“ • “Da li sam i dalje u stanju da vodim ovaj razgovor?” • “Koje misli su prisutne u meni?” • “Kako se moje telo oseća?”
Mreža podrške– Pronađite osobe iz vašeg okruženja sa kojima možete da vodite iskrene i autentične razgovore, koji su spremni vas da saslušaju i pokažu razumevanje i empatiju za vaše lične probleme, a u nekim slučajevima stručna pomoć psihoterapeuta je više nego dobrodošla.
Postavljanje granica– Šta vam prija, a šta vam ne prija? Kada ljudi prelaze vaše lične granice? Kada vam je potrebno vreme samo za sebe, a ne za druge ljude? Šta vam odgovara u datoj situaciji, a šta ne? Vežbajte najpre da u malim stvarima iskazujete svoje potrebe i da kažete drugima kada vam je nečega dosta. Kao što je poznati porodični terapeut Jesper Jul rekao: “Ne” je nekada najnežniji odgovor”.
Briga o sebi – Ovde je samodisciplina veoma važna, te je značajno izdvojiti svaki dan bar neko minimalno vreme da uradite nešto što vama lično prija. Saosećajni zamor se uvek može vratiti u različitim fazama života, te briga o sebi mora biti kontinuirana. Pronađite šta je to nešto što vama prija i što volite da radite – sport, vreme u prirodi, meditacija, ples, crtanje, pisanje…
Ukoliko fokus sa vremena na vreme prebacimo na sebe i svoja unutrašnja stanja, počećemo da primećujemo šta nam stvarno treba, te možemo doneti odluku o tome koliko dajemo drugima, a koliko tražimo za sebe.
Autor:
Vesna Laković van Kempen
Pedagog, Mindfulness i Mindful self-compassion trener
Webinar je održan 25.11.2021.