Prikaz konferencije

Pre svega treba istaći da je iskustvo učešća na Konferenciji nešto što nas je zasigurno približilo praktičnom delu posla pedagoga u školi, ali i u predškolskoj i visokoškolskoj ustanovi. Važno je razviti kompetentnost za rad u bilo kojoj od ovih vaspitno-obrazovnih ustanova. Za početak, neophodno je tačno definisati : šta je to kompetenost. Danas se kompetentnost definiše kao skup znanja, veština i stavova, osposobljenost za primenu znanja pri rešavanju problema. Aktuelni, izmenjeni uslovi školovanja nametnuli su neminovno potrebu za razvojem novih veština kako profesionalaca, tako i učenika, pa i roditelja. U prethodnom periodu najvažnije je bilo razviti digitalne kompetencije.

Nije svaka kompetencija sigurnost za obavljanje pedagoške prakse, ali jeste put do ostvarenja u postizanju ciljeva za vreme ovonastale situacije. Cilj jeste da se znanje i dalje
nastavi prenositi i usvajati. Razvoj savremenih digitalnih tehnologija „rodilo“ je novu vrstu pismenosti i dovelo do toga da ova veština prestaje da bude izbor i postaje nužnost. U
opismenjavanje na ovakav način ne ubrajamo korišćenje društvenih mreža, instaliranje raznih aplikacija, igranje igara. To je nešto čime veliki broj populacije vlada, kako mladih i
adolescenata, tako i odraslih osoba. Kako bismo ovladali programski jezikom, uspeli da kreiramo vebsajt, upoznali značaj bezbednosti na internetu, koristili digitalne tehnologije u procesu učenja, oblikovali digitalnu pismenost i slično, potrebna nam je škola odnosno edukacija. Ona u usvajanju ovih kompetencija ima veliku ulogu. Zbog toga i ovaj projekat nazivamo „21 veština za 21.godinu 21.veka“.

Takođe, trebalo bi napraviti distinkciju između određenja kompetentnog nastavnika i kompetentnog deteta/učenika. Nastavnik je neko ko je odgovoran za organizaciju procesa podučavanja, ta vrsta odgovornosti zahteva konstantno usavršavanje i rad na sebi. Introspekcija tu može biti od velike koristi, ali i jasno formiran profesionalni identitet integritet. Nastavnik u današnje vreme mora da bude refleksivni praktičar. Da bi to postigao, potrebno je: kontinuirano samoanaliziranje i praćenje, otvorenost za isprobavanje drugačijih načina rada od postojećih, identifikovanje dobrih praksi, otvorenost za razmenjivanje iskustva sa kolegama, spremnost da se na licu mesta promeni prethodno utvrđeni plan u zavisnosti od reakcija učenika, spremnost nastavnika da nalizira uverenja na kojima se temelje njegovi postupci i slično.

Sa druge strane, kompetentan učenik jeste onaj koji ima razvijene veštine poput samoregulisanog učenja, samopouzdanja i građenja odnosa. Ipak, ključno pitanje jeste –Ko je stvorio prilike za razvoj? Na ranom uzrastu su to roditelji, dok je u školskom periodu izvestan uticaj nastavnika, ali i vršnjaka. Sa tim u vezi, neosporna je uloga socijalnog kapitala, za koji se slažemo da je još jedan važan aspekt u razvijanju kompetentnog učenika u 21. veku. Pored toga, u proteklom periodu dosta pažnje bilo je posvećeno razvijanju međupredmetnih i preduzetničkih kompetencija. To se ostvarivalo u skladu sa kurikulumom, koji je takođe prošao kroz određene promene. Nastava je digitalizovana, a samim tim se rodila potreba da se i kurikulum prilagodi novim potrebama društva, jer je cilj vaspitanja i obrazovanja da jedinku osposobi za funkcionisanje u društvu i pripremi je za život. Kompetentan sistem mora da bude inkluzivan, bezbedan, transparentan…

Kao što je poznato, u uslovima pandemije se nastava odvijala po kombinovanom modelu, a u određenom periodu i potpuno onlajn, uz pojam kompetentnog nastavnika i kompetentnog učenika moramo da istaknemo i ulogu roditelja u onlajn nastavi. Svakodnevica svakog aktera vaspitno-obrazovnog procesa je potpuno drugačija u novim uslovima života, rada i učenja, što je sa sobom povuklo i nov način organizacije vremena i planiranja obaveza, s ciljem da adaptacija na „novu normalnost“ prođe što brže i uspešnije. Istraživanja pokazuju da je čak 62% roditelja bilo uključeno u proces učenja u velikoj meri. Činjenica da 44% roditelja sebe smatra digitalno kompetentnim ide u prilog tome, te nije bilo poteškoća u pružanju pomoći iz domena digitalnih veština. Međutim, poteškoće i prepreke su se ogledale u nedovoljnoj samostalnosti dece pri učenju, nedostatak komunikacije sa nastavnicima, balansiranje profesionalnih (poslovnih) i roditeljskih dužnosti…

Pitanje koje se nameće jeste ČIJA JE ZAISTA ODGOVORNOST OBRAZOVNI PROCES?

Tema koja nam se učinila veoma važnom jeste i kreiranje idealnog prostora za učenje mladih i prvo na šta pomislimo jeste: Da li idealan prostor za učenje postoji? Nastavnik bi
trebalo da planira nastavu gde učenik aktivno upravlja procesom učenja. Samoregulisano učenje obuhvata različite aspekte: motivacijske afektivne, kognitivne i metakognitivne. Motivacijom nastavnik se upoznaje sa obrazovnim standardima, kriterijumima i dinamikom ocenjivanja. Da bismo postigli efikasno učenje u školskom radu potrebno je da uključimo sve svoje unutrašnje i spoljašnje snage. Učenik sme (i treba) da pita, traži pomoć i time identifikuje prepreke. Postoje tri domena koja se razvijaju kod interakcije nastavnik-učenik one jesu emocionalna podrška, organizaciona podrška i podrška u podučavanju. Takođe, ne smemo zaboraviti na refleksivnost, kao i da učenici treba da budu misaono aktivni, oni konstruišu svoje znanje, usavršavaju tehnike učenja, prostor za učenje može biti svugde, važna je priprema i potrebno je uspostaviti balans.

Postoje strategije kojih bi se mladi trebali držati kako bi što bolje i uspešnije završili učenje. Prva od njih jeste osmišljavanje idealnog prostora. Potrebno je da mlada osoba ima konstruktivno i produktivno mišljenje i ponašanje, da ima sposobnost samoostvarivanja u svetu koji ga okružuje. Zatim  je tu i samostalno učenje, kao možda jedna od zahtevnijih strategija, jer polazi od same individue u kojoj se trebaju „uključiti“ njen uzrast, osobenosti i interesovanja kao i okolnosti koje okružuju individuu u datom vremenu. Sledeća jeste potraga za identitetom. Učenici prolaze kroz mnoštvo promena u tim godinama, tela im se menjaju razvijaju im se kognitivne sposobnosti, istražuju ko su u smislu njihovog pola, seksualne orijentacije kao i političkih stavova i duhovnosti. Na ovu strategiju nadovezuju se konstukcije iskustva učenika, snage, vlastito razumevanje sveta, informatička pismenost i vršnjačka podrška. Sve one nam govore da su mladi usmereni na društvene tj. vršnjačke grupe i da se svako njihovo znanje temelji na iskustvu. Kada govorimo o iskustvu, ne smemo potcenjivati njihovo iskustvo, jer takođe i mladi imaju svoje iskustvo, znanje, kulturu i jezik kojima teže.

Smatramo da je važno baviti se ovakvim temama, posebno u periodu velikih promena, kakva je i sama pandemija. Ono što nedostaje kako bi vaspitno-obrazovni proces bio kvalitetniji, jesu konkretni praktični saveti za prevazilaženje prepreka i mislimo da se to može prevazići otvorenošću za razmenu iskustava i menjanje utvrđene prakse, koja često može da nosi suviše tradicionalan pristup. Na individualnom nivou, svakako, predlažemo introspekciju, jer ona pruža analizu ličnih uverenja, snaga i slabosti na mnogo dubljem nivou. Razumevanjem sebe otvaramo vrata ka spoznaji šta to treba da se menja, a kada se tačno definišu prepreke kojima se treba posvetiti, lakše se pravi i plan akcije ka promeni na bolje.

Ova konferencija nas je podstakla da poradimo na svom profesionalnom identitetu i integritetu, ali i da damo svoj maksimum kada je u pitanju oblast za koju smo se opredelili kao naše zvanje

Pripremile:
Marina Dakić i Nataša Krivokuća
studentkinje Odseka za pedagogiju na Filozovskom fakultetu, Univerzitet u Novom Sadu