Marija Montesori je Italijanka, lekar po struci (*1892. prva žena u Rimu na studijama medicine), ali na prvom mestu veliki pedagog. Ceo život je posvetila radu sa decom.
Doprinela je promeni obrazovne paradigme i odnosa prema deci u 20. veku. Ubraja se u zaslužne pojedince o razvoju pedagoške misli i smatraju je italijanskim predstavnikom naučne pedagogije (Potkonjak, 2007).
“Posmatrala sam i proučavala decu. Uzela sam od njih što su mi ona dala i to sam izrazila. To je ono što se zove Montesori metod.”
– to su polazište njene pedagogije.
Ona je verovanje u decu i u „moć detinjstva“. „Dete nije prazna činija, koju mi napunimo raznim znanjima… Dete je graditelj čoveka, nema osobe koga dete nije stvorilo.“
(Montesori, 1972:13, prema Stein, 2015:17).
Posmatrajući decu, shvatila je da ta deca „vape“ za čulnim dražima i aktivnošću ruku. Deca žele da uče kroz igru i rad (Montesori, 2002).
Po njenom shvatanju kod dece postoji unutrašnji nagon za saznavanje i aktivnošću odnosno za kretanjem, radom i igrom (Potkonjak, 2007). Samo aktivnim delovanjem dete može da pokaže ono što ume i zna, jer na taj način zadovoljava svoje najdublje prirodne potrebe.
Dete ima „upijajajući um“, usvaja i svesno i nesvesno, uči putem svih čula, kroz pokret, uči ono što iskusi, živi i čime manipuliše.
Zbog shvatanja deteta i načina učenja dece isticala je značaj okruženja i kreirala Montesori ambijent za vaspitanje i obrazovanje dece.
Definisala je principe ambijenta:
- sloboda,
- struktura i red,
- stvarnost i priroda
- lepota i atmosfera
- Montesori materijal
- razvoj zajedničkog života.
Osmislila i kreirala Montesori materijale i organizovala ih po područjima vežbanja u centre, tako su didaktički materijali raspoređeni u praktično-životni centar, senzo-perceptivni centar, matematički centar, centar za razvoj jezika i kosmički (naučni) centar.
Odredila je ulogu pedagoga (vaspitača i nastavnika) i naglasila da pedagog stvara pogodno okruženje, da bira i priprema didaktički materijal, pri čemu treba da bude samo posmatrač i pomagač a nikako glavni izvor informacija i čuvar discipline.
(Kamenov, 1987.)
Montesori pedagog svojim smirenim i staloženim ponašanjem doprinosi ambijentu i metodu. Pedagog je posmatrač i dijagnostičar, a ne osnovni izvor znanja i discipline (Berdosian, 2010).
Uloga vaspitača i nastavnika jeste da maksimalno
stimuliše detetovu radnu aktivnost, a i materijali su koncipirani tako da je pravilno urađena vežba zapravo nagrada. Pedagog niti pohvaljuje niti kritikuje dete.
“Pedagog treba da zaustavi sebe i da prepusti aktivnost detetu, odnosno odrasla osoba mora postati pasivna, kako bi dete postalo aktivno!“
(Montesori, 2008:30, prema Stein, 2015).
U kontekstu reformi predškolstva kod nas (implementacija „Godina uzleta“) u osvrtu na dve koncepcije uočene su sličnosti i razlike u teorijsko-vrednosim postulatima sa aspekta shvatanja deteta, učenja, okruženja, materijala, proseca vaspitanja i obrazovanje, uloge pedagoga (vaspitača), kao i terminologije.
—
Webinar je realizovan 17.12.2020. povodom 150 godina od rođenja Marije Montesori (1870-1952)
Izlagač: Prof. dr Otilia Velišek-Braško sa Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, Trener za obuku zaposlenih u sistemu predškolskog obrazovanja za implementaciju novih Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja I potpredsednik Pedagoškog društva Vojvodine.
Kompletnu prezentaciju sa ovog događaja u pdf-u možete pogledati klikom na dugme u nastavku.
Ukoliko želite da kupite snimak ovog webinara ili biste voleli da date svoj predlog teme, pišite nam na pedagoskodrustvovoj@gmail.com