Autorka: Marina Kolarić, psiholog, MBAR trener i sertifikovani praktikant terapeutskog programa Saosećajni Upit.
Zavisnosti nas uklanjaju iz realnosti koja nam je nepodnošljiva. One obezbeđuju puteve za bekstvo iz konflikata koji nam izgledaju nerešivi. Kada ne možemo da podnesemo da budemo u sopstvenoj koži – u sopstvenom telu – gde osećamo kako bol, tako i ovo svakodnevno čudo i iskustvo koje znači biti ljudsko biće, zavisnosti nas odvode u nesvesnost. A onda ne osećamo ništa; ne znamo ništa o našem bolu, nedoumicama, konfuzijama, borbama. Sve zavisnosti su pokušaj da se osećanja, kao i sam tok života, dovedu u kontrolu. Zavisnosti nas sprečavaju da budemo u potpunosti prisutni u sadašnjem trenutku, sa nama samima, našim osećanjima i našim telima, našim prijateljima, partnerima, porodicama. Umesto da smo u kontaktu sa životom, mi se iz njega povlačimo.
Dr. Gabor Mate definiše zavisnost kao ‘kompleksan psiho-fizički proces koji se može manifestovati u svakom ponašanju u kojem osoba oseća žudnju, pronalazi kratkoročno olakšanje ili zadovoljstvo u tom ponašanju, proživljava negativne posledice kao rezultat tog ponašanja, ali bez obzira na te posledice i dalje nastavlja sa ponašanjem i ne može da prestane’. Zavisnost nije sama po sebi problem – ona je pokušaj da se reši problem, da se ublaži bol, neprijatnost, patnja. Pravo pitanje nije zašto zavisnost – već zašto bol, odakle ta neprijatnost, ta patnja. Pravo pitanje je šta zavisnost zapravo donosi zavisniku.
Uzrok zavisnosti nije direktno genetika. Ljudski mozak se ne razvija automatski na osnovu genetskog programiranja, već najviše kroz interakciju gena i okruženja tj. iskustva. Epigenetika je nauka koja izučava ekspresiju i promene u genima usled izloženosti različitim okruženjima. Ono što jeste nasleđe, veruje se, jeste senzitivnost, osetljivost; ne i gen za zavisnost. Međutim, što su ljudi osetljiviji, više bivaju povređeni, a što ih više boli to oni više žele da izbegnu bol. I, samim tim, šanse za razvojem zavisnosti su veće.
Istraživanja pokazuju da su zavisnosti češće prisutne kod ljudi koji imaju izvesne traume iz detinjstva. Trauma iz detinjstva se vezuje za sve one događaje koji nisu trebali da se dese a desili su se (zanemarivanje, zlostavljanje, zavisnosti u porodici, ali i događaji kao razvod, napuštanje, smrt roditelja, i slično) kao i za one koji su trebali da se dese a nisu (zdrava privrženost, razumevanje od strane roditelja, bliskost sa roditeljima, osećaj da smo voljeni i važni, da nas roditelji razumeju, i slično). Trauma nije događaj koji nam se desio; trauma je ono što se desi unutra, u osobi kao rezultat eksternog događaja. Trauma se desi na nivou tela i na nivou psihe. Traumatizovana osoba je zarobljenik sopstvenog detinjstva.
Trauma ima za posledice prekid veze sa samim sobom i sa svetom oko nas; trauma skuplja i skraćuje naš pogled na svet tako što ograničava razvoj uvida i inteligencije, znatiželje i odnosa; ona menja nervni sistem tako što stavlja osobu u ‘fight/flight/freeze’ modalitet; takođe, trauma povećava zapaljenja u telu što povećava rizik od razvijanja raka, autoimunih oboljenja i srčanih problema; i slično.
Sva ljudska bića imaju dve fundamentalne potrebe – za privrženosti i za autentičnosti. Privrženost je bliskost i neposredna blizina drugog ljudskog bića (najčešće majke) a sa svrhom zaštite, nege i brige. Privrženost je vitalna i neophodna biološka potreba za opstanak. Ali, mi imamo još jednu, jednako značajnu, fundamentalnu potrebu – a to je potreba za autentičnosti. Autentičnost znači da poznajemo, razumemo i cenimo ko smo, kao i da budemo povezani sa sopstvenim telom i osećanjima. Sposobni smo da izrazimo naša osećanja kroz naše reči i dela. Šta se dešava kada postoji konflikt između ove dve potrebe? Ukoliko ste dete i vaša autentičnost preti privrženosti – odabraćete da zadovoljite privrženost, u 100% slučajeva. Potiskivanje autentičnosti postaje, zatim, veština potrebna za opstanak, jer čuva i održava privrženost u odnosima. Ako dete primeti da kada je autentično, ono ne dobija ljubav od roditelja tj. nije u potpunosti prihvaćeno, naravno da će zanemariti autentičnost i odabrati privrženost po cenu svega. Problem, međutim, nastaje onda kad ovo postane redovno, svakodnevno, naučeno ponašanje i nastavi se u odraslom dobu.
Svaka disfunkcija ima svoju adaptivnu svrhu. Pitanje je uvek ‘šta izvesno ponašanje radi za nas’ tj. kakvu korist imamo od tog ponašanja.
Drugim rečima, adaptivne dinamike kod dece pomažu im da podnesu rani stres vezan za nestabilnost, ali te iste adaptacije postaju toksične kasnije. Povlačenje, na primer, može biti kratkotrajno efikasno jer dete neće osećati ansioznost vezanu za napuštanje, ali ovo neće biti od koristi dugotrajno u životu. Realnost je, nažalost, da ono što je trebalo da bude kratkotrajno stanje i veština, postaje dugotrajna osobina, pa na kraju i karakter, kod odraslih ljudi.
Napomenimo još dva faktora koja mogu da doprinesu razvoju zavisnosti – štetna iskustva iz detinjstva i koncept visoko senzitivne osobe.
ACE (Adverse Childhood Experience) su iskustva iz detinjstva koja su stresna ili traumatska. Ona uključuju zlostavljanje i zanemarivanje, ali mogu uključiti i disfunkcije u domaćinstvu, kao na primer svedočenje nasilja u porodici, ili odrastanje uz roditelja ili člana porodice koji ima problem sa zloupotrebom supstanci. Ova iskustva su snažno povezana sa razvojem širokog spektra zdravstvenih problema kroz život pojedinca, uključujući i probleme sa zloupotrebom supstanci. ACE iskustva predviđaju da će osoba početi da konzumira alkohol u ranijem uzrastu; visok rizok razvijanja mentalnih oboljenja kasnije u životu; pušenje cigareta u odraslom dobu; korišćenje tj. zloupotreba prepisanih lekova; dugotrajnu upotrebu droga; pokušaj samoubistva; depresivne epizode; poremećaje spavanja; visoko rizična seksualna ponašanja, i slično.
Koncept visoko senzitivne osobe (‘highly sensitive person trait’) je nešto što se u mnogim zemljama još uvek relativno polako razvija i koristi. Obično kada kažemo da je neko veoma senzitivan, mislimo na to kako se brzo naljuti ili postane emotivan. Ova osobina se najčešće smatra slabošću, i osobe koje su visoko senzitivne najčešće ne pronalaze razumevanje i podršku u svom okruženju, nego su zbog toga žrtve predrasuda pa čak i ozbiljnog zadirkivanja i maltretitiranja od strane ne samo druge dece nego i roditelja. Senzitivitet se ceni i shvata drugačije od kulture do kulture. Ako ste visoko senzitivni znajte da je vaša osobina sasvim normalna pojava – oko 15-20% populacije ima ovu osobinu. Ona je urođena i izražava izvestan oblik strategije za opstanak; mozak visoko senzitivnih ljudi radi malo drugačije od ostalih. Više ste svesni suptilnosti od drugih, i osećate suptilne energije prostora, ljudi i situacija. Ali ste takođe i lakše preplavljeni.
Ukoliko radite sa decom i/ili mladima koji ispoljavaju zavisnosti ili neka druga adaptivna ponašanja – obratite pažnju na to da uključite roditelje i celu porodicu u rad, a ne samo dete/mladu osobu; pozovite otvorenost – dozvolite im da podele sa vama šta god je prisutno za njih, bez da ih osuđujete ili kritikujete; pitajte ih šta im to ponašanje donosi, šta im zavisnost pruža; omogućite sigurno mesto gde mogu da se povere i otvore a bez da budu osuđivani.
I još nešto, za kraj, vrlo je važno kad radimo sa ljudima, a pogotovu sa decom i omladinom, da prepoznamo kada nas lično nešto trigeruje, kao i da uzmemo potpunu odgovornost za to. Činjenica da nas nešto od spolja aktivira je jednostavno prilika da prepoznamo da u nama postoji nešto na čemu mi treba da radimo, nešto što pokušavamo da rešimo – to mesto gde smo i mi sami ranjeni. Ne samo da nema ništa loše u prepoznavanju sopstvenih rana, već je apsolutno neophodno da to uradimo ako želimo da pomažemo drugima. Znajte šta vam se desilo. Ne morate da budete savršeni i apsolutno ‘izlečeni’, ali morate da radite na sebi i da znate šta su vam okidači i šta je još uvek sveže i neizlečeno u vama samima.
Webinar je održan 16.09.2021.